Biljana Bakaluca

Top secret

installation, dimensions: 2,5m x 2,7m x 6,0m

instalacija, dimenzije: 2,5m x 2,7m x 6,0m

Produced by Museum of Fine Art in Kaoshiung, Taiwan

 

VRHUNSKA TAJNA
Mesto traume: hronotop

Atmosfera tajnovitosti redovno obavija svaku zatvorenu formu za koju se može pretpostaviti da zakriva neki sadržaj, i ona se vezuje za sliku u tajnost postavljene scene, zaklonjene njenom površinom. U slucaju kontejnera na kome je izveden rad Biljane Bakaluce, vizibilnost fantazije sakrivenog sadržaja “druge scene” je dovedena do same neposredne površine rada, tako da se kao prvi utisak susreta sa radom, pored njegovih formalnih karakteristika baratanja vizuelnim sadržajem, ne namece neka tajnovitost i skrivenost, vec odredjena vrsta obscenosti prizora koja prekriva fasadu. Ekran fantazije je u potpunosti izložen posmatracu.

“Obsceno”, u svom etimološkom korenu (ob-scenae, ob-scenicum), sadrži naznaku koja upucuje na nešto nadolazece iz podrucja izvan sfere vizibilnog. Ono smera ka otvorenom polju javnosti, ka sceni na koju ce uneti uznemirujuci sadržaj, poreklom iz fantazmaticne sfere izvan domašaja simbolickog, stavljajuci pod pitanje dominantni princip predstavljivosti. Upotrebom dugih plotovanih traka sa predstavama apstraktnih i depersonalizovanih ljudskih lica, u jakom crno-belom kontrastu, redjanih u repetitivnom sledu na malim razmacima, radi prekrivanja celokupne spoljašnje površine datog kontejnera, autorka je navedene osobine “obscenog” uvela u rad da bi u posmatracu izazvala osecaje vezane za scene pogroma, stavljajuci u pogon odredjenu vrstu napetosti izmedju estetski orjentisanog nivoa rada i uznemirjuceg dejstva tog osecaja.

S jedne strane, nužno je osetiti se nelagodno pred ovakvom vrstom vizuelnog uredjenja spoljašnje površine kontejnera, koji se uglavnom koristi za prevoz raznih anonimnih vrsta sadržaja, u vreme dejstva medijskih slika kontejera slicnog izgleda ciji sadržaj su cinili ilegalni imigranti u Veliku Britaniju, sa nesrecnom sudbinom smrti od hladnoce pri prolasku kroz tunel, kao i kontejnera koji su sadržali mrtva tela kosovskih Albanaca, ubijenih i transportovanih u anonimnost. Sa druge strane, ipak, formalni estetski kvaliteti tog “dizajna” deluju zavodljivo, posebno usled toga što svoju upotrebu nalaze u okviru izvodjenja umetnickog rada na velikoj revijalnoj izložbi, prostorno znatno udaljenoj od lokacija pomenutih zastrašujucih otkrica, da bi medjusobni odnos ove dve vrste uticaja prve i neposredne pojavnosti datog rada na posmatraca cinile svojevrsni uvod u iskušavanje unutrašnje dinamike rada koji takodje ukljucuje susretanje sa stvarnim sadržajem ovog konkretnog kontejnera.

Stvarni sadržaj ovog kontejnera se može opisati tehnickim recnikom za umetnost vezanih tekstova, kao svojevrsni “ambijent”, ili “minimalna prostorno i kontekstualno specificna instalacija”, da bi se naglasio nacin na koji on utice na razlicita cula posmatraca koji je neposredno ukljucen u prostor rada pri ulasku u kontejner, postajuci i sam njegovim delom. Mnogo jasniju sliku, ipak, stvara izraz u svakodnevnom jeziku koji ga opisuje kao prazan prostor unutrašnjosti hladnjace, sa temperaturom smanjenom na standard za takav prostor, sa obicnim cistim belim zidovima i neonskim svetlom koji stvara asepticnu atmosferu bez ikakvih zvukova osim onih izazvanih radom rashladnog uredjaja. Svojevrsno ne-mesto, nacinjeno poput scene za licno suocenje sa pritajenom stvarnošcu traume koja leži iza opscenosti eksplicitne fasade.

Unutrašnjost kontejnera je upravo ono što nam ostaje kada prodjemo kroz prostor sopstvenih fantazija: praznina, traumatsko ništa na koje je pojedinac sveden kada se nadje izvan simbolickog poretka, bez zaštite fantazmatskog omotaca. Hladan i bezličan, lišen dodira duha, a ipak pogodan za mesto obrazovanja neke alegorijske konstelacije, može se videti kao svojevrsni “hronotop”, odredjen kao konfiguracija prostornih i temporalnih indikatora u fikcionalnom uredjenju u okviru koga odredjene aktivnosti i narativni zadobijaju svoje mesto. Sam mehanizam delovanja fantazije u polju vizuelnih predstava je upravo to: on skriva užas prizora, a sa druge strane stvara upravo ono što pokušava da sakrije, svoj “potisnut” i “ucutkan” sadržaj.

U konkretnom smislu geopolitičkih odnosa, pripadnosti i istorijskih uslovljenosti položaja ovog konkretnog autora, neumitno se namece referenca na onaj trenutak u savremenoj istoriji Balkana kada je tok vremena ispao iz ležišta, upao u ciklus beskonačnog ponavljanja i počeo da vraća, reinstalira i inertno recirkuliše stare istorijske sadržaje u okviru zatvorenih krugova stalno iznova povracenog nasilja. Slika kontejenera punog smrznutnih leševa, na koju je ovaj rad referisao, bila je samo jedna od široko distribuiranih medijskih slika koje su vizualizovale simptome socijalne patologije na delu u tom dogadjaju, koji je zatim bio interpretiran nu razlicitim etnickim, religioznim, vojnim, pravnim, humanitarnim, istorijskim, politickim, etickim i drugim okvirima, dok je autorka ovog konkrentog rada smerala prevashodno ka ispitivanju njegove specificne uloge traumatske tacke u psihickom životu ljudi iz regiona, koji su se identifikovali sa datim pojedinacnim sektorom ili segmentom društva koji je u ovom slucaju postao žrtvom zlocina, mada ne usled pripadnosti tom sektoru ili segmentu na etnicki ili bilo kakav drugi “prirodan” način, vec usled rada svojevrsne etike solidarnosti, koja ga je identifikovala kao mesto univerzalnih sadržaja.

Drugo nacelno pitanje koje ovaj rad post avlja je vezano za nacn na koji umetnost uzima na sebe funkciju registra teorijskih i društvenih pojava koje na nju uticu i obrazuju za kontekst u kome ona biva stvarana, a da, bivajuci takvim registrom, te pojave tumaci, a ne samo ilustruje. Zapravo, ovaj rad traga za vidovima prevodjenja cinova otpora stereotipskim normama umetnickog predstavljanja u kod otpora stereotipima u društvenom i politickom sistemu predstavljanja, pokušavajuci da ispita uslove pod kojima delo biva zaista kontekstualno uslovljeno i istorijski datirano. Odgovor koji ono nudi oslanja se na nekonceptualizovanu srž društvene traume oko koje se razvija temeljna fantazija date zajednice, da bi sama delovala kao granicna tacka društvenog i konceptualizovanog. Metodološki, on koristi logiku razlike, koja tematizuje pojedinacne nesvodive traumatske tacke u društvenom polju, u kombinaciji sa logikom jednakosti, koja “univerzalizuje” njihov sadržaj na osnovu prevodivosti njihovog društvenog dejstva u kod dejstva drugih slicnih sadržaja.
Stevan Vukovic